Jedan od najvećih izazova sa kojima se susreću studentske organizacije jeste kako prosečnog studenta mobilisati da se uključi u rad institucije u kojoj studira. U javnim debatama, često se studenti predstavljaju kao klijenti, korisnici usluga visosko obrazovnih institucija. Ovu izjavu prati pretpostavka da klijenti koji plaćaju za određenu uslugu imaju jaka prava da se žale ukoliko usluga nije potpuno ispostavljena. To nas dovodi do dva pitanja:

1.  Da li želimo da visokoobrazovne institucije budu pune klijenata koji kupuju ili studentima kojima je dovoljno stalo do visokog obrazovanja da žele da doprinesu njegovom unapređenju?
2. Koje je od ova dva rešenja garant za kvalitet koji sve ozbiljne institucije žele da postignu?

 Teško je prihvatiti mišljenje da klijenti imaju jača prava da izraze kritiku nego sami članovi društva. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa demokratijom, čija je osnovna poruka da je snaga i jačina mišljenja pojednca nezavisna od jačine njegovog novčanika.

 Ono što se naizgled čini kao neznatna razlika u formulaciji, odaje fundamentalno različite realnosti. Klijente jedino zanima krajnji proizvod koji će kupiti, njih ne zanima proces i unutrašnja pitanja proizvođača. Ukoliko im se ponudi pristojan proizvod za pristojnu cenu ostaće, u suprotnom tražiće dalje. U slučaju da su studenti stvarno klijenti, zbog čega bi ih onda bilo briga za obrazovni sistem i njegove institucije?

 Ukoliko su studenti samo studenti, stvari su drastično drugačije. Ako su studenti članovi akademske zajednice, oni imaju neosporivo učešće u dobrobiti zajednice. Ovo, naravno, ne znači da će uvek biti zadovoljni stanjem u svojoj zajednici, ali upravo znači da će studenti biti u mogućnosti da uoče ono šta zahteva unapređenje i aktivno učestvovati u unapređenju društva, a ne otići i tržiti bolje. Klijenti odlaze, a članovi društva ostaju da grade svoju zajednicu do poslednjeg tračka nade za unapređenjem.

 Na neki način, uspeh Evropskog visoko obrazovnog sistema zavisi od uspeha studentskih predstavnika, studentskih organizacija, visosko obrazovnih institucija da mobilišu studente oko ideje koja vidi demokratsku participaciju kao vrlinu, pre nego kao obavezu, koji sa podjednakom važnošću shvataju polaganje ispita kao i njihovo celokupno iskustvo od ulaska do izlaska iz visosko obrazovne institucije, kao šansu da prošire dijapazon kompetencija, izgrade karakter i razviju predanost radu za opšte dobro.