Višestruke svrhe visokog obrazovanja

Kada se izdaleka posmatra debata Evrope o visokom obrazovanju može se steći utisak da obrazovanje ima samo jednu svrhu- pripremu za tržište rada – i da su dobar fakultet ili viša škola ono što će svoje studente u kratkom roku sprovesti kroz studije na radna mesta.

Ova tvrdnja nije potpuno netačna, ali nije ni potpuno istinita. Poenta nije osporavati važnost obrazovanja u cilju bolje pripreme za buduće zaposlenje, usavršavanje nivoa zapošljivosti pojedinca, ili ulogu u daljem ekonomskom razvoju. Postoji briga da se podigne svest o činjenici da ekonomski razvoj, ma koliko bitan bio, nije jedini cilj obrazovanja. Ova naizgled jednostavna izjava, dovoljno kratka da bi bila razumljiva, nailazila je na mnoge prepreke u razumevanju javnosti prilikom javnih debata.

Kojoj svrsi bi tačno obrazovanje trebalo da služi, može biti predmet debate, ali ne i stav da se govori o svrhama u množini, pre nego u jednini. Savet Evrope ima stav da visoko obrazovanje ima četiri glavne svrhe, jednake važnosti, a to su:

• Priprema za tržište rada
• Priprema za život aktivnog građana u demokratskom društvu
• Lični razvoj
• Razvoj i održavanje široke, aktivne baze znanja

Iako se ove stavke odnosena visoko obrazovanje, njihov značaj se može odnostiti i na obrazovanje uopšteno. Napredno znanje se često može razviti kroz istraživanje, ali i u nekim neakademskim poljima, kao na primer zanati. Mnogi profesori u osnovnim i srednjim školama takođe poseduju unapređeno znanje i razumevanje predavanja i procesa učenja, iako se svi mi možemo setiti profesora iz svojih školskih dana koji to znanje nisu posedovali.

Obrazovanje za društvo kakvo želimo da postanemo

Obrazovanje je od suštinske važnosti za stvaranje društva u kome želimo da živimo. To su društva u kojima su ljudi smisleno zaposleni, sa razumnim nivoom prihoda, a malo verovatno društva u kojima ljudi neprestsano rade ili u kojem se sve odluke donose na ekonomskoj osnovi. To su malo verovatno društva u kojima ljudi ostaju zatvoreni u svopstvenim individualnim sferama bez ikakvog interesovanja za zajedničko dobro zajednice. Sa druge strane, to nisu društva u kojima postoji malo mesta za lične sfere i interesovanja. Takva društva postoje, i to su ona iz kojih ljudi teže da pobegnu, pre nego da u njih imigriraju.

Obrazovanje nije odgovor na sve boljke od kojih naše društvo pati, ali je takođe teško zamisliti da društvo može targetirati svoje fundamentalne probleme bez uključivanja obrazovanja u proces rešavanja istih. Obrazovanje je neophodno za razvijanje ne samo kompetencija potrebnih za zapošljivost, već je potrebno za napredak demokratskog društva. Kao što je Walter Lippmann rekao: „Nema te količine povelja, direktnih izbora ili glasačkih listića koja može stvoriti demokratiju od nepismenih ljudi“.

Različite kompetencije

Projekat TUNING je napravio distinkciju između pojmova specifičnih i opštih kompetencija. Specifične su intituivno razumljive – to su na primer znanja koja jedan hemičar mora da poseduje, razume i primenjuje kako bi mogao da radi u svojoj delatnosti. Opšte su one koje svi visoko obrazovani pojedinci treba da poseduju, bez obzira na svoju akademsku specijalizaciju. Pokušaj da se sklopi kompletna lista opštih kompetencija bi trajao u nedogled, ali je sigurno da bi lista sadržala sledeće:

• Analitičke sposobnosti
• Sposobnost da se problem jasno predstavi
• Sposobnost da se problem sagleda iz različitih uglova
• Sposobnost da izopštimo lična viđenja iz problema
• Sposobnost rešavanja i poželjno sprečavanja konflikta
• Sposobnost vođenja debate, ali i izvođenja zaključaka i njihova primena
• Sposobnost čitanja između redova- čitanja neizrečenog

Na naprednom nivou visoko obrazovani pojedinci trebaju da poseduju obe vrste kompetencija. Kao društvo, neophodni su nam diplomci sa visoko razvijenim specifičnim kompetencijama u određenim akademskim sferama, ali i oni koji imaju sposobnost da stave svoje specifične kompetencije u pravi kontekst, da sarađuju sa onima čije kompetencije leže u drugom polju, da pitaju kritična pitanja i da imaju sposobnost da nađu odgovore na ta pitanja. Nameće se zaključak da u današnje vreme usavršavamo više specifičnih stručnjaka na sve višem nivou stručnosti nego ikada do sada, ali ne i intelektualce kakvi su nam potrebni, ako pod intelektualce podrazumevamo one koji su sposobni da svoje stručne kompetencije smeste u opštu perspektivu.