Demokratija kao ideal, danas verovatno ima najsnažniju proziciju nego ikada pre. Takmičarski politički sistemi su većinom isčezli, kako su alternative privlačile veće grupe sledbenika. Do sada demokratija se nije pokazala kao vožnja bicikla: kada se  jednom nauči, nikada se ne zaboravlja. Naprotiv, demokratija je kao učenje stranih jezika: lako se zaboravlja ukoliko se ne koristi.

 U isto vreme naša ideja demokratije je previše pojednostavljena. Demokratsko društvo se ne može zamisliti bez demokratskih institucija, ali one same nisu dovoljne. Nakon pada Berlinskog zida, mnogi su bili naivni u svojim shvatanjima da će se nakon izbora i uspostavljanja demokratskih institucija razviti demokratija. Demokratija, između ostalog, znači donošenje odluka razmatranjem i rešavanje konflikata mirnim putem.

 Demokratske institucije su neophodne, ali ne i dovoljne. Kako bi demokratija bila prava svi stanovnici moraju biti ubeđeni da imaju uticaja na dobrobit društva i njihov doprinos mora biti veći od pukog glasanja svake dve ili četiri godine. Stanovništvo se mora posvetiti ideji da je javni prostor naše zajedničko dobro i da je značajnije od skupa individualnih privatnih prostora.

Demokratske institucije moraju se oslanjati na demokratsku kulturu, koja se razvija u mnoštvo konteksta, od kojih je samo nekolicina važna koliko i obrazovanje. Demokratska kultura zahteva teoretsko znanje i razumevanje, ali ne može biti razvijena samo unutar učionica, pogotovo unutar kojih profesori drže predavanje a studenti samo hvataju beleške. Demokratska kultura mora da se razvija kroz praksu. Studenti moraju učestvovati u radu i upravljanju svojih institucija jer imaju jedinstvenu prespektivu obrazovanja, koju ni jedan drugi stejkholder ne poseduje, a bez koje rad visokoobrazovnih institucija ne bi bio podesan. Društva bi, takođe, bila loše savetovana kada bi od građana očekivala da budu punopravni aktivni građani kada završe školovanje, ukoliko nisu imali praksu u demokratskom učestvovanju tokom studiranja.

 Vođenje visokoobrazovnih institucija u Evropi je bazirano na specifičnom balansu između predstavništva i nadležnosti, sa specifičnim pogledom na kompetencije neophodne za vođenje ovakvih institucija. Upravo zbog toga akademsko osoblje, koje ne čini većinu članova akademske zajednice, već je smatrano da poseduje najviše kompetencije u osnovnoj misiji obrazovanja, a to je predavanje i istraživanje, zauzima najveći broj mesta u institucijama vođenja, dok su studenti, koji predstavljaju većinu akademske zajednice i imaju niži nivo kompetencija u predavanju i istraživanju, daleko bolji predstavnici od tehničkog i administrativnog osoblja. Sa prijemom eksternih članova, kompetencije potrebne za vođenje obrazovnih institucija se pomeraju sa fokusa na predavanje i istraživanje ka širim političkim i socijalnim kompetencijama. U takvoj postavci, neće biti grupa koje čine većinu članova u telim a upravljanja, ali će studenti nastaviti da igraju važnu ulogu u upravljanju, a studentski predstavnici doprineti balansu kompetencija osnovnog cilja visokog obrazovanja i širih političkih i socijalnih kompetencija.

 Legitimitet studentskih predstavnika direktno zavisi od podrške koju imaju od strane studentskog tela, što može biti uzrok problema. Uopšteno, kvalitet studentskih predstavnika u Evropi je veoma  visok, ali je zato broj birača jako mali. Ovo oslikava teškoće sa kojima se društva današnjice susreću u nastojanju da uključe stanovništvo u javnu sferu. U našim haotičnim svakodnevnim životima lako je poverovati da se demokratska participacija u društvu može prepustiti ostalima. Međutim, ono što svi prepustimo nekome drugome, nikada se neće uraditi.

Internacionalizam, diversifikacija i implikacije za vođenje od strane studenata i njihova uključenost u donošenju odluka

Globalizacija visokog obrazovanja dovela je do preispitivanja modela upravljanja visokoobrazovnim institucijama, kao i njihovoj reformi u smeru ere menadžerstva [1]. Takvi režimi upravljanja teže da razviju jasnu organizacionu kulturu koja u isto vreme vidi studente kao klijente-korisnike, ali i iziskuje učešće studenata u prikupljanju povratinh informacija sa ciljem poboljšanja kvaliteta rada. Osnovni model studentskog predstavništva nastoji da bude okarakterizovan kao depolitizovan način upravljanja koji se fokusira na pružanje usluga studentima koje upotpunjuju kvalitet rada institucija. Ovakvi modeli studentske participacije česti su u privatnim, profitnim visosko obrazovnim institucijama. Sa novom erom menadžerstva postoji mogućnost primene ovog modela i u javnom sektoru.

Dodatni podsticaji eri menadžerstva proizilaze iz sve većih zahteva koje od visoskoobrazovnih institucija imaju ekonomija znanja i društvo kao celina. Visoskoobrazovne institucije se suočavaju sa sve većim brojem stejkholdera i njihovim najrazličitijim zahtevima. To otvara pitanje odnosa između institucije i stejkholdera, kako eksternih tako i internih. Postavlja se pitanje: Kako da univerzitet postavi prioritete između raznih funkcija i stejkholdera i njohovih zahteva? Koje strukturne i funkcionalne promene treba da sprovede radi lakšeg upravljanja rastućim brojem već kompleksnijih stejkholdera? Kao i najvažnije: Kako ove promene utiču na učešće studenata, kao i njihov uticaj u odnosu na druge stejkholdere?

Omasovljavanje visokog obrazovanja nije samo proširilo studentsko telo, već doprinelo sve svećim izbornim jedinicama za studentske predstavnike. Rast važnosti celoživotnog [2] učenja povećalo je udeo odraslih u studentskom telu. Oni sa sobom donose potpuno različita interesovanja i očekivanja, od tipičnih za studente u svojim ranim 20im godinama. Popularizacija online kurseva, povećala je studentsko telo za veliki broj virtuelnih studenata, ponovo sa specifičnim očekivanjima i stilovima učenja. Diverzifikovano studentsko telo je više nego dobrodošlo i obogaćuje visokoobrazovnu zajednicu na mnoštvo načina. Ali sa strane studentskih predstavnika diversifikacija predstavlja izazov: fragmentisano studentsko telo sa potpuno različitim zahtevim ali stavovima će teško doći do konsenzusa i formirati zajedničko mišljenje. Netradicionalni studenti, ne samo da imaju više obaveza van obrazovnih institucija, već ih odlikuje i veći stepen izražavanja sopstvenog mišljenja.

Imajući u vidu date trendove i osnovne reforme u Evropskom visoko obrazovnom sistemu, zahtev za dalje učešće studenata u upravljanju visokoobrazovnim institucijama je neophodan kako sa akademske strane- u cilju poboljšanja zapostavljenog studentskog aktivizma i udruživanja, tako i sa strane studentskih organizacija- sa svrhom poboljšanja samih studentskih pokreta.

---